Razgovarali smo sa Anom Popov iz Novog Sada, koja je preko sportske stipendije završila fakultet u Americi. Pročitajte kakvo je iskustvo Ana imala u Americi i čime se bavi posle fakulteta. Ona se potrudila da svojim iskustvom svim zainteresovanim kandidatima dočara kako to izgleda baviti se sportom i studirati na Američkom univerzitetu.
1. Predstavi se, reci nam nešto o sebi.
Zovem se Ana Popov, rodjena sam u Novom Sadu i imam 27 godina. Trenutno radim i živim u Londonu. Zaposlena sam u osnovnoj školi kao profesor fizickog, a pored toga radim i kao ženski fudbalski trener u QPR (Queens Park Rangers) akademiji.
Od 2013 do 2019 sam bila na Oklahoma Wesleyan Univerzitetu u Americi gde sam igrala fudbal i završila osnovne studije Sportskog Menadžmenta, a zatim i Master Poslovne Administracije.
2. Kako si se odlučila da nastaviš školovanje i sportsku karijeru u Americi?
Amerika je oduvek bila moj san zato što je to jedina zemlja u kojoj sportisti mogu da se fokusiraju, u isto vreme, kako na svoju sportsku karijeru tako i na studije.
3. Oceni uslove za sport u Americi od 1 do 10 i kako bi uporedila nivo na kom su uslovi za sport u Americi u odnosu na Srbiju?
Uslovima za sport u Americi bih dala ocenu 9.5, ajde da ne bude bas 10 – ka. Haha. Mislim da nema smisla uporedjivati uslove za sport u Srbiji sa uslovima za sport u Americi jer je to sasvim jedna druga dimenzija. Vi kada ste sportista na jednom od univerziteta vama je sve obezbedjeno, od dorucka, preko teretane i rehabilitacije, do vecere i pomoći u školovanju. U prevodu drze vas kao malo vode na dlanu, a za uzvrat traže da vi date sve od sebe na svakom treningu i utakmici, a što je za vas kao sportistu svakodnevnica i normala.
4. Da li ti je bilo teško da se prilagodiš životu u Americi i da uskladiš studiranje i sportske obaveze? Da li profesori imaju razumevanja za sportiste?
Nije bilo lako prilagoditi se, ali ne zbog obaveza već zbog činjenice da ste ostavili prijatelje i porodicu negde daleko i otišli u skroz neki novi svet gde je dosta toga drugačije. Trebalo mi je godinu dana da se priviknem na drugačiji mentalitet, jezik i stil života, a posle toga je sve teklo jako lepo.
Što se tiče obaveza, kada ste u soccer sezoni, što je u jesenjem semestru, dosta ste zauzeti i bitno je dobro organizovati dane. Časovi su od 8 ujutru do otprilike 14 – 15 popodne u zavisnosti kakav vam je raspored i koji je dan. Nakon toga sledi trening, večera, pa biblioteka i radjenje domaćih zadataka. Utakmice su po 2 – 3 puta nedeljno gde morate izostajati sa časova. Profesori imaju puno razumevanja i nikada nisam imala problem što se toga tiče. Jedino što traže je da se na vreme iskomunicira koji dan ćemo biti odsutni i da ako taj dan imamo neki test ili rad, da se to odradi dan ranije.
5. Kako bi ocenila celokupno iskustvo u Americi, šta ti je ostalo u najlepšem sećanju, i da li je ovaj program nešto što preporučuješ drugima?
Moje celokupno iskustvo u Americi bih ocenila sa čistom desetkom. U najlepšem sećanju su mi ostala putovanja na utakmice sa timom kao i upoznavanje novih ljudi iz različitih delova sveta sa kojima sam i dan danas u kontaktu.
Celokupan program bih preporučila svima koji su dovoljno hrabri da se upuste u avanturu iz koje će izaći kao potpuno druge persone, naučiti novi jezik, ili možda čak i dva, upoznati prijatelje za ceo život i igrati fudbal ili bilo koji drugi sport na najvišem nivou.
Celokupan program bih preporučila svima koji su dovoljno hrabri da se upuste u avanturu.
Ana Popov, ženski fudbal
6. Koji savet imaš za mlade sportiste koji razmišljaju o odlasku na studije u Ameriku preko sportske stipendije?
Moj savet za mlade sportiste je da ne dozvole da ih strah i prepreke kao što su poznavanje jezika i odvajanje od prijatelja i porodice spreče u odlasku na univerzitet u Americi. Uvek će u Srbiji ili bilo kojoj drugoj zemlji iz koje su biti neko ko će ih čekati i gde će moći da se vrate, a ako propuste prvu priliku za odlazak i takvo iskustvo kakvo Amerika pruža drugu šansu možda neće ni dobiti.
Samo hrabro i samo napred!