Velika čast nam je bila što smo imali priliku da razgovaramo sa Danijelom Aleksićem, fudbalerom turskog Bašakšehira.
Sa samo 16 godina je zaigrao protiv Crvene Zvezde i time postao najmlađi debitant u srpskom fudbalu.
Danijel je imao 18 godina kada je napustio Srbiju kako bi razvio svoju karijeru. Njegov put nije bio lak, deset godina se borio kako bi stigao do svog cilja i postao šampion po prvi put u svojoj karijeri.
Bašakšehir je u sezoni 2019/20 po prvi put u istoriji kluba postao šampion Turske, a Danijel je imao veliki uticaj sa 8 golova i 2 asistencije.
Zanimalo nas je šta Danijel ima da poruči mladim sportistima koji razmišljaju o odlasku u Ameriku preko sportske stipendije, s obzirom da je i sam veoma mlad napustio Srbiju i odrekao se mnogih stvari kako bi uspeo i ispunio svoje ciljeve.
Danijela smo uhvatili u povratku sa večernjeg treninga, prvog tokom priprema za sezonu 2021/2022. Uz neobavezan razgovor na početku, prokomentarisali smo trenutnu neizdrživu temperaturu i počeli polako sa pitanjima.
1. Iako mi znamo kojom putanjom je išla tvoj karijera ( veoma turbulentno, sa mnogo uspona i padova i na kraju velika titula prvaka Turske) da li bi ti mogao ukratko da uputiš naše čitaoce na početak i razvoj tvoje dosadašnje karijere?
Duga prica.Već 15 godina i skoro pola života sam u profesionalnom fudbalu. Svoje prve fudbalske korake načinio sam kao klinac u Veterniku, zatim Vojvodina, rano ulazim u prvi tim.
-Gol Zvezdi, bio sam na Karađorđu.
Jeste, veoma brzo. To je bio prvi gol. Sve je išlo veoma brzo. Reprezentacija, veliki talenat, razne priče i rani odlazak u inostranstvo. Možda čak i prerano ali ne možeš nikada da znaš koji će ti put biti idealan. Ja sam otišao sa svega 18 godina, kao dete. Što sam tek kasnije ukapirao kad malo odrasteš i sazriš. Odlazak u Italiju nije baš bio ni stvar mog ličnog izbora, klubu je to odgovaralo i tako je to išlo. Zatim odlazim u Nemačku pa u Švajcarsku. Kasnije sam razmišljao, da sam otišao odma u neku nižu ligu poput Švajcarske možda bi drugačije bilo, ali ni to nije sigurno. Za odlazak u inostranstvo sa toliko godina generalno, treba biti donekle zreo da bi sve to podneo. Meni je to pomoglo da mnogo brže sazrim od nekih mojih vršnjaka i u tim nekim mladim godinama da probam nešto drugačije i da očvrsnem i sve je to na kraju ispalo dobro. Put nije bio lak, trebalo je dosta odricanja i građenja karaktera jer je fudbal postao biznis i ja sam u tom svetu biznisa morao kao mlad da uđem u taj posao. Mada, duga je to priča za ovako neki kratak razgovor.
Na kraju su stvari došle na svoje mesto, zdrav sam, uživam u fudbalu. Imam porodicu, imam decu i sve to ide dobro. Morao sam da prođem mnogo stvari, da bi sve to došlo na svoje. Čime god da se baviš moraš da prođeš razne neke faze i da istraješ. Ja mislim da sam istrajao i da je to veoma važno.
Najlakše je odustati kada ne ide. Čovek uvek traži izgovore i šta god da ti se desi možeš naći opravdanje ali od toga nema ništa. Sa takvim razmišljanjem tapkaš u mestu dok drugi napreduju.
Kada kreneš da posmatraš stvari na drugi način i kada krećeš od sebe tada se stvari menjaju. Moraš da se žrtvuješ i da istraješ, često i da patiš da bi na kraju bilo bolje.
2. Sada da se malo vratimo na početke i školske dane, zanima me kako si ti uspevao da uskladiš sportske i školske obaveze. Spominjao si da si ti veoma rano, već sa 18 godina otišao u Italiju. Da li su tokom školovanja imali razumevanja za sportske aktivnosti i koliko je to važno?
Iskreno, jako je teško uskladiti sve. Ja sam već u prvoj godini srednje škole morao mnogo odsustvovati jer znaš trening ne bira vreme. Ja sam već tokom prve godine neke predmete morao da rešavam na razrednom ispitu, a već sam od druge išao vanredno. U drugoj godini već odlazim u Italiju. Realno, ja nisam merodavan da komentarišem i savetujem u vezi škole. Ja sam život posvetio fudbalu i oduvek sam znao da ću biti samo fudbaler. Kada baš tako mlad uđeš u profesionalni svet, jako je teško postići i jedno i drugo.
Profesori naravno da treba da imaju razumevanja. Ja ne savetujem nikome da se odluči isključivo za sport i batali školu, nikada to ne bih rekao. Ja sam imao takav put i u mom slučaju nije bilo drugog izbora. Ja čak i tu školu koju sam završio mislim da zaista nikada neću imati veze sa njom.
Kada treniraš neke druge sportove, imaš recimo samo večernje treninge to je druga priča. Verujem da je moguće.
3. Da li si čuo za mogućnost, koju nudi naša agencija, a za stipendirano studiranje i bavljenje sportom u Americi i šta misliš o tome? Da li prepoučuješ to mladima?
U Americi je drugačiji princip i koncept. Oni se školuju i bave se sportom i to onda ide jedno sa drugim. Idu iz razvojnih liga u prvu ligu dalje. Tamo se sport i fudbal tek sada razvijaju i ulaže se veliki novac i to je dobra prilika za mlade igrače. Savetujem sportistima da se, ukoliko im mogućnosti to dozvoljavaju oprobaju u tako nečemu. Prvo moraju da razmisle šta žele i da se posvete tome maksimalno. Ukoliko pored sporta žele i da imaju svoje zvanje i školuju se ovaj program je odličan izbor za njih. Pitanje je šta u životu želiš.
- Da li bi se ti oprobao u Americi pred kraj svoje karijere i da li si razmišljao o tome?
Ja iskreno nisam razmišljao o tome. Tu sam u Evropi i ovde mi je dobro. Amerika je ipak drugi svet, kada odeš mlad lakše se prilagodiš i mogućnosti su velike. Međutim, za sada ostajem u evropskom fudbalu.
- Da li preporučuješ mladim momcima i devojkama, koji su ugledaju na tebe, da se pored sporta posvete i edukaciji, ako im to uslovi dozvoljavaju?
Kažem ponovo, ja se ne osećam merodavnim da savetujem mlade za edukaciju ali mislim da je to dobro i da treba da se posvete onome za šta se odluče. Naravno da je dobro i školovati se i baviti se sportom. Za to je potreban poseban sistem školovanja i naprimer u Americi je to moguće.
4. Šta bi još poručio mladim fudbalerima i fudbalerkama?
Ponoviću, moraju da budu svesni šta žele i da tome budu posvećeni maksimalno. Ukoliko želiš da budeš sportista, fudbaler moraš da daš celog sebe u to i da se odrekneš mnogih stvari. Nekada moraš da budeš svestan da ukoliko želiš da budeš na vrhu moraš uobičajene stvari da zaobiđeš. Nije moguće uvek se družiti se, ići na pića i ostalo. Naravno, možeš imati drugare ali jednostavno fudbal moraš da živiš. Analize i posvećenost, ulaganje u sebe, takav je sport danas i ukoliko želiš da budeš u vrhu moraš da se odrekneš mnogih stvari. To je posao koji izuskuje 100% tebe, tvog vremena i truda. Ako tako pristupaš bićeš uspešniji. Bilo to sport, biznis ili bilo koja profesija odricanja su potrebna. Što više uložiš u sebe više će ti se vraćati. Pogotovo kada odeš preko, fizička sprema je tamo na još većem nivou i moraš da radiš jako kako bi se istakao i bio bolji od drugih. Ne postoji pravi recept, osim rada i samo rada. Leganja i ustajanja sa tim u glavi i maksimalne posvećenosti.
U Americi je drugačiji princip i koncept. Oni se školuju i bave se sportom i to onda ide jedno sa drugim. Idu iz razvojnih liga u prvu ligu dalje.
Ukoliko pored sporta žele i da imaju svoje zvanje i školuju se ovaj program je odličan izbor za njih.
Danijel Aleksić, fudbaler
5. Za kraj, zanima nas kako vidiš svoju bližu budućnost. Kakvi su ti planovi? Ostaješ li do daljnjeg u Turskoj ili planiraš da menjaš ligu?
Tu smo već tri godine u Turskoj i dve godine u Istanbulu. Tu sam dok se osećam dobro i dok sam zdrav. To je broj jedan i moje oruđe za rad, što se kaže. Lepo mi je ovde, dobar je grad i klub i što se mene tiče ovde bih mogao da budem do kraja karijere.